Agonija se nastavlja, a traje l’, traje!? Narod u Bosni živi u strahu, patnji, neizvjesnosti, bijedi, jadu i čemeru. Nit’ rat, nit’ mir. I kako u bolesnom društvu, u bolesnom stanju bit zdrav i iole normalan, kako!?
Bolesnike na vlasti, za malo ćara, čuvaju bolesnici koji za njih glasaju i motaju him se oko nogu, k'o štenad. Ono malo časnog naroda niko ne sluša, svi hin pljuju, šutaju, ponižavaju. Budale su zavladale, budale su sve preuzele.
Ali, šta se drugo moglo i očekivati? Stižu na naplatu računi 30-godišnjeg ludovanja, oholosti, laži, licemjerja, neznanja, bahaćenja, pljački, nepravdi.
Sad svi koriste tako izlizanu frazetinu: nek’ institucije države rade svoj pos'o. Koje institucije, koje države? Da su dosad radile svoj pos'o do ovog ne bi ni došlo. Dodik 20 godina sjedi na crvenoj liniji i klati se na njoj, đah tam’, đah vam’. Pređe je pa se vrati.
Al’ su ove stranke, što same sebe zovu patriJotskim, probosanskim, bile zauzete drugim poslovima: otimanjem za fotelje, privatizacijom, pljačkom svega i svačega, zapošljavanjem svojih bližih i svojih sljedbenika na državnu sisu, progonom sposobnih i poštenih, pljačkanjem naroda i države. U talu sa Dodikom. Nisu se patriJoti bavili državom i institucijama, samo u svoj džep. Samo daj meni, daj, daj!
I kukaj strancima 30 godina: help, help. Nek’ nam stranci prave državu i institucije, a mi ćemo krast. E, stižu računi. Ko sad da stane na čelo naroda, na čelo institucija: hadžija Dino, Ramo Isak, Zukan Helez, čuj Zukan, Bećir, Nikša? Pa njih 5 jednu rečenicu na engleskom ne znaju sastavit. Jedva na bosanskom mucaju.
Ne zna doduše ni Dodik, ni Stevandić, onaj Višković ne zna ni pričat, on još muče, k'o kak'o govedo, al’ oni imaju državne granice, oni imaju jezivog bolesnika iza sebe, Vučića, imaju Srbiju. I po njihovom nalogu i divljaju.
Ko je makar i provirio u medije neki dan, 15. marta, da vidi šta se dešava u Beogradu na studentskim protestima protiv Vučićevog režima, morao je ostati šokiran, naježiti se od straha šta su bolesnici, šizofrenici spremni uraditi, čak i svom narodu! Hej, ono je upotrijebilo zvučni top, strašno sonično oružje koje je zabranjeno u normalnom svijetu. Na svoj narod, na omladinu uperit pakleni top!
Ništa manje nisu opasni ni Dodik, Stevandić i onaj što muče – Višković. I krug oko njih. Pa neki dan na skupštini RS-a krmoliki Stevandić, javno u skupštinski mikrofon izjavi „da ove sve treba pobiti“, misleći na opoziciju. „Majke mi sve ću ih pobiti“, reče krmoliki.
I te večeri poslaniku Vukanoviću ispred kuće u Trebinju zapališe auto. Nikom ništa.
Opasna vremena živimo, vrlo opasna. Jer, na vlasti nisu samo kriminalci, nego – bolesni kriminalci, teško oboljeli, u paničnom strahu da ne ostanu bez vlasti.
A, tak'i su, nažlaost, vidjelo se i u Beogradu, spremni na sve. Da oni opstanu žrtvovaće i cijeli svoj narod. I druge, naravno.
Spremni su sve pretvoriti u pepeo, pa makar samo pepelom vladali!
Sad se vidi pamet i mudrost bošnjačkog lidera Bakira I. „Ovi koji napadaju i koče državu, oni će se umoriti, a mi se nikad nećemo umoriti“.
Državna vlast’ nekakao nazor funkcioniše. Državna koalicija još nije umrla, a ka'će ne zna se. Sljedeći izbori su tek iduće godine.
Federalnoj vlasti, sa Nikšom i Živojinom na čalu, naravno, ništa nije jasno šta se dešava, a đe da znam kad ništa ne znam, kako kaže Ekrem Jevrić Gospoda. Oni se i dalje bave prevarama i pljačkama: prevarili su male firme prilikom isplate subvnecija za januar. Pola su him ukrali.
Kad su donosili odluku o mininimalcu, rekli su Nikša i Živojin, da će odvojit 100 miliona maraka za subvenciju malim firmama i da tak'ih radnika na minimalcu ima 140.000. Sad kad je trebalo isplatit subvencije, skinuli taj broj na 66.000. I ovim uplatiti samo pola, a svi ostali dobili – šipak! To uskoro čeka i penzionere, 4 %.
Cijene i dalje divljaju: struja, ćumur, hrana, voće, povrće, meso…e jedino su Nikša i Živojin zamrzli puru. Ima pure, makarona i tako toga malo jeftinije.
Mada nikom više nije ni do pure, ni do mesa. A, šta će bit sutra, pita se narod?
I tako 30 godina. Bakir, Dodik, Čović momčići bili kad su u politiku ušli prije 30 – 35 godina. Sad straci, a ništa se promijenilo nije. Osim što su se oni obogatili, a narod na prosjačkom štapu. I država.
Eto, šta znači rodit se i umrijet na brdovitom Balkanu. Bit te sreće, ovaj – nesreće.
